U ljubavnom naručju Morbusa Krona

"Hej idem do kuće na kratko. Brzo ću vam se pridružiti." Juni mesec, početak leta  u malom gradu na istoku Srbije. Ima li išta lepše od otvorenih šetališta ukrašenih lejama drvoreda i zelenilom njihovih krošanja koje se stapaju sa plavetnilom vedrog neba? Tada, davne 2004. godine delovalo mi je da ima. Završetak osnovne škole, nestrpljiv i ustreptao da potrči u susret novim avanturama, knjigama, učionicama prijateljstvima i ljubavima.  Krenula sam ka stanu kako bih se pripremila za žurku. Pored standardih priprema doterivanja u kupatilu, obuzdavanja neposlušne kose, nespretnog stavljanja kreona i sjaja za usne, lokva krvi. Kako sam bila sama kod kuće, otrčala sam nazad u školu i briznula u plač. Drugovi su me tešilii o rekli da krv u stolici pojavila slučajno, da sam sigurno nešto loše pojela, da se smirim i najnormalnije nastavim dan. Šesto čulo mi je govorilo nešto sasvim drugačije. Drugovi nisu razumeli moj nemir, zabrinutost i razlog zbog kojeg ne mogu da se smirim ...

 U zadnje vreme često odlazim na razgovore za posao. Nakon ustaljenog uvoda HR predstavnika "kažite nam nešto o sebi", mog odgovora da sam završila osnovne i master studije Filološkog fakulteta kao i predočavanja da sam idealan kandidat za određenu poziciju u njihovoj firmi, neminovno je i pitanje "a zašto ste upisali baš rumunski jezik?" Ovde pustim mašti na volju i slede kreativni i uvek različiti odgovori, jer priznaćete posle izvesnog vremena postane vam dosadno da ponavljate jednu istu mantru koja je u mom slučaju bila: "Pa znate kako, htela sam da upišem engleski ili španski, nisam imala dovoljno poena, završila sam srednju elektrotehničku" i bla, bla, bla. Kada bi mi danas postavili to isto pitanje odgovorila bih: "Zbog neverovatne gostoljubivosti, topline, srdačnosti i otvorenog srca rumunskog narada." Već pri prvom susretu, neodoljivi Morbus Kron me je oborio s nogu. Upoznali smo se davne 2004. godine na Institutu za majku i dete, sl...