Početak putovanja. Polazna stanica, Institut za majku i dete

"Hej idem do kuće na kratko. Brzo ću vam se pridružiti."

Juni mesec, početak leta  u malom gradu na istoku Srbije. Ima li išta lepše od otvorenih šetališta ukrašenih lejama drvoreda i zelenilom njihovih krošanja koje se stapaju sa plavetnilom vedrog neba? Tada, davne 2004. godine delovalo mi je da ima. Završetak osnovne škole, nestrpljiv i ustreptao da potrči u susret novim avanturama, knjigama, učionicama prijateljstvima i ljubavima. 

Krenula sam ka stanu kako bih se pripremila za žurku. Pored standardih priprema doterivanja u kupatilu, obuzdavanja neposlušne kose, nespretnog stavljanja kreona i sjaja za usne, lokva krvi. Kako sam bila sama kod kuće, otrčala sam nazad u školu i briznula u plač. Drugovi su me tešilii o rekli da krv u stolici pojavila slučajno, da sam sigurno nešto loše pojela, da se smirim i najnormalnije nastavim dan. Šesto čulo mi je govorilo nešto sasvim drugačije. Drugovi nisu razumeli moj nemir, zabrinutost i razlog zbog kojeg ne mogu da se smirim kao što i neće razumeti tokom narednih nekoliko godina.

"Mama, imala sam krv u stolici, juče kad sam došla iz škole. Pa bilo je puno, bilo je svuda. Vi niste bili tu a ja sam se mnogo uplašila. Znaš da ne volim krv."

"Ako se to ponovi, obavezno me zovi. Gde god da sam. Možda ti nije ništa Ceco, stomak te nije boleo..."

"Nije mama, nije me boleo stomak. Desilo tek tako, iz čista mira i mnogo sam se uplašila."

Prošlo je nekoliko dana a ja sam nastavila sa uobičajenim životom učenika na kraju osmog razreda i zabotavila na predhodni događaj. Izgleda da se i loše i dobre stvari događaju iznenada. Pojavljuju se nepredvidive, dočekuju nas nespremne, ostavljaju nas bez teksta i čine nemoćnim da bilo šta uradimo. 

Nakon nekoliko dana, usledila je još jedna situacija sa lokvom krvi. Ovog puta pratili su je saputnici jakih grčeva u stomaku, nagona na povraćanje i gubitak kilaže.

"Šta!? Za mesec dana je smršala pet kilograma!? Daću vam uput za Institut za majku i dete. Tamo imaju gastroenterologa. Ovde u Boru, mi nemamo uslove za dalja ispitivanja."

Ali doktorka, šta je sa mojim prijemnim ispitom? To je za nekoliko dana, a ja sam se spremala mesecima unazad. Toliko sam vežbala. Čak sam i matematiku zavolela."

"Kaži, gde te boli kad pritisnem stomak. Tu, ispod levog rebra. Morate otići do gastroenterologa. Ja sam samo hirurg, ali evidentno je da nešto nije u redu. Gastro ambulanta na prvom spratu."

"Ne ja ne mogu ambulantno da ustanovim šta je u pitanju. Dajte mi zeleni uput, moraće da ostane u bolnici. Sestro!Imamo prijem!"

Plačemo iz različitih razloga. Zbog besa, nemoći, ljutnje, tuge a ponekad i sreće. Na prvi mah uobičajena i bezazlena rečenica koju ću još nebrojeno puta čuti, pokrenula je lavinu suza u hodniku devetog sprata Instituta za majku i dete. Mojih, majčinih, očevih.

"Ali mama, molim te, neću da ostanem u bolnici!"

"Smiri se, doćiću. Moramo se vratiti za Bor, trebaju ti stvari, nismo ništa poneli. Zvaću rođake u Borči, biću kod njih dokle god treba, neću te ostaviti samu. Hajde, obriši suze. Vrati se u krevet da te ne jure sestre. Kad budem došla, dogovoriću se sa njima da ostanem sa tobom najduže što mogu. Pitaću ih da mi dozvole da ostanem u poseti ceo dan."

Majka, je majka. Uvek ispuni dato obećanje. Uvek nađe put do svog deteta i šta god da se desi ne ostavlja ga samog. Tako je bilo i ovog puta. Nevoljno sam se vratila u krevet mrzeći sestru koja mi je otvorila prijemni karton i bez potrebe plasirala braunilu, lekara, onog neljubaznog i nepristupačnog čoveka srednjih godina. Tada i dan danas se pitam, kako osoba sa takvim pristupom može biti pedijatar? 

Odkako sam hospitalizovana, bolovi su se smirili. Jezivih lokvi krvi više nije bilo. Samo nisam mogla da jedem. Mama je ispunila obećanje, vratila se i ubedila glavnu sestru da ostane sa mnom tokom čitavog dana. 

"Uradićemo ispitivanja i videti šta se desilo. Visok je CRP, ima neku upalu. Uradićemo kolonoskopiju u sredu. Sestro! Terapija klizmom ujutru i uveče a na dan snimanja tri doze. Do tada, može jesti samo bistru supu."

"A šta je to kolonoskopija? Jel to boli?", zapitkivala sam sestru.

"Videćeš u sredu. Hajde, dođi mila treba da ti dam klizmu", požurivala me je sestra vodeći me hodnikom ka sobi za intervencije. 

Ne znam da li je bolje znati činjenično stanje stvari, ili pak ne slutiti šta vas čeka. Da li lakše doživljavamo i prihvatamo različita iskustva kada smo mali ili se ona toliko duboku urežu u naš detinji um i neiskvareno dobroćudno srce? Da li će kasniji melemi i tinkture ljubavi, strpljenja i razumevanja, ukoliko naravno imate sreće da dođete do njih, pomoći ožiljcima da zarastu? 

Kolika je snaga ljudskog uma i ljudske psihe? Izgleda da je čvrstina dečije volje za životom jaka  poput duhovnog mira i mentalne snage najvećih učitelja Šao Lina.